Nestalo 700 miliona evra poreskih obveznika?

Objavljeno: 09.03.2012

Vesti izvor: Kamatica, Novi magazin

U Srbiji se, prema procenama Delegacije Evropske komisije, godišnje oko 700 miliona evra proćerda kroz javne nabavke, ili sistemom zloupotreba ili nedomaćinskim poslovanjem.

Postoje slučajevi gde su zloupotrebe otkrivene (uniforme za policiju, mehanizacija u Kolubari...), ali u mnogo više slučajeva ispostavilo se da su propisi poštovani, ma koliko bili loši i ma koliko to značilo da novac poreskih obveznika odlazi u vetar.

Kako je moguće da država izgubi toliki novac kad Srbija ima sistem kontrole koji na papiru deluje kao savršen i kroz koji ne može da proleti ni ”korupcionaška muva”.

Tako, na primer, svaki korisnik novca iz budžeta ima internu finansijsku kontrolu, ministarstva i fondovi moraju da imaju i interne revizore koji će rukovodioce upozoriti na greške u funkcionisanju unutrašnjih kontrolnih mehanizama, a na kraju tu je i spoljna revizija - ili Državna revizorska institucija (DRI) ili privatne revizorske kuće.

Zašto ne obraćamo pažnju na to gde i kako država troši novac koji joj dajemo kroz poreze i doprinose, a još manje gledamo ko kontroliše političare u tom trošenju?

Da li bi neko dopustio predsedniku kućnog saveta zgrade u kojoj živi da od zajednički sakupljenih para okreči svoj stan, popravi električne instalacije u svom stanu i kupi cveće za svoju terasu? Teško da bi to prošlo bez, u najmanju ruku, svađe, smenjivanja a možda i tužbe. O sopstvenim parama (pa makar to bilo i nekoliko stotina dinara mesečno) koje poveravaju kućnom savetu građani brinu s povišenom pažnjom i spremni su da se za njih bore, ponekad ”do poslednje kapi polikolora” u hodniku i do ”poslednje utičnice” na stepeništu.

Za razliku od takve brige, građani mnogo manje haju za desetine (pa i stotine) hiljada dinara koje mesečno, kroz poreze i doprinose, poveravaju državi i političarima na upravljanje i ne obraćaju pažnju na to gde ih i kako troše. A još manje obraćaju pažnju na to ko političare u tom trošenju kontroliše.

- U praksi imamo ambijent u kome je korupcija domaćin, a pravda redak gost - slikovito objašnjava Dragan Dobrašinović iz udruženja nevladinih organizacija Koalicija za nadzor javnih finansija i dodaje:

- Razlog je što se u društvu - u kome su građani demoralisani, društvo uspavano, a mediji kontrolisani - ne mogu uspostaviti pravila igre zasnovanih na poštovanju demokratskiih vrednosti, pravičnosti i poštenju. Zato je i moguće da Ustavni sud ćuti na zakone koji su direktan podsticaj korupciji (poput Zakona o podršci građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize), moguće je da javnost ćuti kad izvršna vlast opstruira i nipodaštava nezavisne kontrolne institucije i da ćute pravosuđe i tužilaštava na slučajeve nepostojeće deponija od preko milion evra u Prokuplju i mostove čija završna cena višestruko prelazi projektom predviđenu.

Istina, s druge strane u nekim oblastima postoji nedorečen zakonski okvir koji omogućava da se, na primer, za izgradnju beogradskog metroa sklapa međudržavni sporazum sa Francuskom, a ne da se raspiše tender na kojem će posao vredan više milijardi evra dobiti onaj ko da najbolju ponudu.

Nevladine organizacije nisu jedine koje kontrolom uočavaju nepravilnosti ili bar sumnjive slučajeve. Samo Uprava za javne nabavke za dve godine uočila je nepravilnosti u ”hitnim” pregovaračkim postupcima čija je vrednost 50 miliona evra i o tome obavestila Ministarstvo finansija, Sektor budžetske inspekcije i Državnu revizorsku instituciju. Šta je dalje bilo - nije poznato. Čudan i indikativan je, međutim, odgovor nadležnih institucija zašto ne reaguju u slučajevima gde postoji osnovana sumnja za zloupotrebe – ”nemamo dovoljno kapaciteta”.

Impresivan slučaj nedostatka kapciteta je Državna revizorska institucija od koje je su javnost i poreski obveznici imali prevelika očekivanja.

A DRI, na primer, u plan kontrole za izbornu 2012. godinu nije uvrstila kontrolu političkih partija i najavljuje da će to raditi od 2013. godine.

Za tu godinu Revizor najavljuje da će se baviti i pitanjem “ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti” (EEE) trošenja para svih budžetskih korisnika. Ova ”tri E” znače da će se ispitivati, ne samo da li su korisnici dobro knjižili rashode i da li su dobro primenili Zakon o javnim nabavkama, nego koliko uopšte ima smisla to na šta su trošili pare. Odnosno, da li im je i koliko bilo potrebno ono što su kupili, bez obzira da li su pravilno ili nepravilno primenjivali Zakon o javnim nabavkama. Do tada DRI jedino kontroliše poklapanje rashoda i prihodra i da li su primenjeni odgovarajući propisi, a ne interesuje je krajnji rezultat primene propisa. Tako se i može desiti situacija da korisnik budžeta polemiše sa Revizorom tvrdeći da je to što radi svrsishodno, ali da ne valjaju propisi (slučaj Grada Beograda), a da se niko ne seti da predloži promenu loših propisa. Uostalom, zar u Srbii ne postoji posebna Vladina Jedinica za primenu Sveobuhvatne reforme propisa čiji zadatak i jeste upravo da stvori uslove za ”tri E”.

A kad se kao argument koristi alibi tipa “nema kapaciteta”, krug se zatvara i niko nije odgovoran ni za to što DRI koja postoji od 2007. godine ne može da se skući i zaposli ljude. Nisu odgovorni ni vlast (ako je ona ta koja opstruira DRI, a ni predsednik Saveta DRI, ako je nesposoban da se organizuje). A kad nema odgovornosti za trošenje novca, onda je možda previše tražiti odgovornost za bledu kontrolu trošenja.

27.08.2012