Hrvatska rasporodaje porodično blago

Objavljeno: 19.02.2012

Vesti izvor: Kamatica, Deutsche Welle

Nova hrvatska vlada odlučila je da prodajom ostatka svog vlasništva u finansijskom sektoru sasvim napusti to područje. Znači li to ukidanje mogućnosti za vođenje bilo kakve nezavisne ekonomske politike u javnom interesu?

Hrvatska poštanska banka i osiguranje „Croatia“ su poslednja dva preduzeća iz finansijskog sektora u državnom vlasništvu Republike Hrvatske, ali neće to ostati zadugo. Vlada namerava da ih ove godine velikim delom ili u celosti privatizuje.

Ta je najava ponovno napunila novine tekstovima u kojima se spominje „rasprodaja porodičnog srebra“. Hrvatska nema mnogo tog srebra – tek nekolicinu strateški važnih kompanija i prirodnih monopola kao i infrastrukturnih sistema.

Povlačenje države iz novčanog biznisa u tome kontekstu je posebno delikatan momenat.

- To je izrazito štetan potez vlade - ocenjuje Ivan Lovrinović s Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, - jer nijedna ozbiljna država ne može da sprovodi samostalnu ekonomsku politiku bez značajnog uticaja u bankarskom sektoru - rekao je Lovrinović za DW.

On primećuje da se u Hrvatskoj raširilo pogrešno uverenje da su banke velikih evropskih zemalja uglavnom već odavno privatizovane. U Hrvatskoj, pak, država još poseduje svega sedam do osam odsto sektora. Osim ekonomsko-političkog rezona, protiv prodaje dve pomenute kompanije govori i činjenica da u krizno doba one nipošto ne mogu postići zamašnu cenu.

Paket vlasništva nad njima doneće približno 260 miliona evra koji će smesta otići na krpljenje državnog budžeta – to je eksplicitno navedeno kao krunski razlog prodaje. S druge strane, ta preduzeća i sad nose zaradu, ali je reč o ciframa koje se i ne vide uz nabujali budžetski deficit.

Povlačenje države iz raznih preduzeća deklarativno se preduzima radi privrednog rasta, mada on uporno izostaje, prevashodno u zemljama u tranziciji. Predradnje za to po pravilu uključuju propagandni govor o državi kao „najgorem gazdi“, korumpiranom i nemarnom, dok se privatnom vlasništvu pripisuju isceliteljske moći.

- Kroz čitav period tranzicije provlači se dominantni narativ o superiornosti privatnog nad javnim sektorom. S tim u kombinaciji dolazi i odsustvo državne intervencije i regulacije, kao i ekonomske strategije - ističe za DW ekonomski analitičar i publicista Mislav Žitko.

- Zbog ulaska u EU, navlačimo tako neku vrstu ludačke košulje - slikovit je Žitko, - a prema nametnutoj logici odnosa centra i periferije, koja sve izrazitije uređuje odnose u EU. I umesto zagovarane politike unapređenja proizvodnje i izvoza, periferija beleži zamah potrošnje i zaduživanja u bankama po sve gorim uslovima. Na kraju, oni koji imaju postavljenu strategiju, ne prodaju svoje banke, a oni koji nemaju, prodaju onda kad se to ne isplati.

Hrvatska za sad ne nalazi put do te vrste ekonomsko-političke emancipacije. Državne banke su odavno sanirane javnim novcem i zatim budzašto prodate – i ne samo one – privatnim vlasnicima, a ista se sudbina priprema i poslednjoj preostaloj. Jedina je razlika u odnosu na ranije slučajeve to što sve veći deo javnosti percipira tu praksu kao nevaljalu.