Evro (ni)je garant blagostanja

Objavljeno: 30.12.2011

Vesti izvor: Deutsche Welle

Pre deset godina Evropa je uvela zajedničku valutu – evro. Ali umesto slavlja, tek je 2011. godine, na kriznim sastancima koji su se ređali jedni za drugim, postalo jasno da evro nije puka garancija za blagostanje.

Pre deset godina, poslednjih dana 2001., kamioni su masovno prevozili nove novčanice i kovanice u poslovnice banaka svih zemalja koje su uvodile evro. Prvih dana 2002. mnogi građani Evrope su i u svojim novčanicima mogli da osete da se nalaze u istoj Uniji, gde je gotovo svejedno da li se nalaze u Finskoj ili Portugalu, u Grčkoj ili Irskoj: svuda su mogli da plate istim novcem - doduše ne baš isti iznos za istu robu.

Tada se verovalo da je to samo privremeno, da će zona evra vremenom srasti zajedno i da će se i cene i prihodi građana nekako ujednačiti. Ali tek se 2011. jasno pokazalo da to nije tako jednostavno: uprkos zajedničkoj valuti, još uvek postoje nacionalne budžetske politike, nacionalni trikovi kako da se umire birači i kako da se, sada zajedničkim novcem pune i nacionalne vreće bez dna.

I svetska finansijska tržišta počela su da gube poverenje, u početku u državne obveznice pojedinih država članica, a onda i u zajedničku valutu.

Evropski političari ostali su zatečeni – i jurili su s jednog kriznog sastanka na drugi, kaže poslanik u Evropskom parlamentu Martin Šulc:

- To što poslednjih nedelja proživljavamo u Evropi traje već godinu i po dana: nešto se najavljuje, ali se ne sprovodi - neka nova ideja o kojoj se raspravlja, navodni kompromis koji se opet ne sprovodi i onda se organizuje još jedan krizni sastanak. Ne znam, možda već postoji spisak sa svim tim kriznim sastancima - navodi Šulc.

Problemi i nedoumice oko zajedničkog, Evropskog fonda za zaštitu evra prouzrokovale su još jednu neželjenu posledicu: odjednom su se na jednoj strani našle zemlje Evropske unije koje još nisu uvele evro - i sve su manje sklone da ga uvedu u doglednoj budućnosti, i zemlje kojima su nevolje u Grčkoj, Portugalu ili Irskoj, odjednom počele da ugrožavaju i njihov finansijski ugled.

Koliko članica ima Evropska unija?

I među zemljama evro-zone pojavila se razlika, između Nemačke i Francuske kao takozvanog „motora Evrope“ i „ostalih“ zemalja. Izgledalo je kao da kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi razgovaraju o problemima svakog dana - što u drugim metropolama, kao kod premijera Luksemburga Žan Kloda Junkera, nije baš uvek nailazilo na odobravanje: „Zašto se misli da je dovoljno da se dogovore Nemačka i Francuska? Imamo posla sa 17 vlada, 17 država, 17 zemalja i 17 nacionalnih parlamenata!“

Da li se o EU odlučuje samo u Berlinu i Parizu?
Na poslednjem „kriznom sastanku“ pokazalo se da čak nije dovoljan ni dogovor 17 zemalja, jer je i raskol sa preostalih 10 zemalja Evropske unije postao još dublji nakon jedine odluke koja se mogla postići. Bivši nemački kancelar Helmut Šmit u stvari ima pravo kada tvrdi da ne postoji kriza evra, ali od njegovog rođenja, postoji ozbiljan nedostatak u zajedničkoj, evropskoj politici i evropskom nadzoru nacionalnih budžeta.

Ali kad se povela rasprava o takvim ovlašćenjima Unije, britanski premijer Dejvid Kameron bio je odlučan

- Mi nećemo nikad uvesti evro. Mi nećemo nikada predati tu vrstu našeg suvereniteta koji moraju da predaju te zemlje kako bi pristupile fiskalnoj uniji - jasan je bio Kameron.

Ali kakvog izbora Evropa - i zemlje evra imaju? Redom im je padao kreditni rejting i imale su sve veće probleme da dobiju nove kredite.

Izgledalo je da je rešenje zajednička, evropska obveznica iza koje bi stajale sve zemlje - ali Nemačka je do sada uspela da spreči mehanizam po kojem bi za greške jednih plaćali svi. Već i ponašanjem Evropske centralne banke, koja od maja kupuje državne obveznice zemalja koje imaju problema, kriza je postala sve veći problem i Evropske centralne banke i svih njenih članica.

Jer, dok je dugo vremena već uvođenje zajedničke valute bilo garancija za povoljne kredite, sada je konačno postalo jasno kako je zajednička valuta i ogromna obaveza gde se više sme da se troši mnogo više nego što se privređuje i gde državne blagajne ne smeju da zavise od novih dugova. To je pouka koja košta: baš zbog mera štednje su redom dotadašnje vlade i gubile izbore, od Grčke i Španije pa do Slovenije.

Promena - i to ogromna promena, dogodila se pre deset godina, kad je u džepove građana Evrope došla zajednička valuta. Ali i kancelarka Merkel se slaže da je još mnogo promena pred nama: „Sada, u ovoj krizi, kad je evro po prvi put došao na svojevrsni ispit, videli smo da temelji ekonomske i fiskalne unije nipošto nisu dovoljno izgrađeni i da taj proces moramo da nadoknadimo.“

U kom smeru će te promene teći? Mnogi demonstranti po gradovima Evrope složni su da su političari prigrabili previše ovlašćenja i da građani još jedva nešto mogu da odlučuju. Rezultat jeste i to da i danas, deset godina nakon uvođenja zajedničke valute, čak polovina Nemaca ne bi imala ništa protiv da se vrati njihova, nemačka marka, iako je upravo Nemačka imala ogromnu korist od zajedničke valute. Promene se moraju dogoditi, ne samo da bi i građani mogli mirno da spavaju nego i da bi se Evropa osposobila za nove izazove na svetskom tržištu. Ali evropski poslanik Verner Langen ipak je siguran da će Stari kontinent uspeti da savlada i ovaj izazov: „Ja sam optimista. Može se dogoditi da će se stanje još malo zaoštriti u sledećim nedeljama, ali Evropa je iz kriza uvek izlazila snažnija, nego što se menjala u mirna vremena.“

27.08.2012