Kraj 2012. a evro još nije spašen?

Objavljeno: 23.12.2011

Vesti izvor: Kamatica, Business

Cela 2011. godina protekla je u znaku dužničke krize u evrozoni i niza "istorijskih" samita koji su trebali da ponude rešenje za krizu, kojoj se još uvek ne nazire kraj i koja će sigurno biti glavna tema i sledeće godine.

U protekle dve godine, od januara 2010. do decembra 2011. održano je ukupno 18 samita, dok se u normalnim vremenima održavaju četiri samita godišnje. Mnogi od tih sastanaka na vrhu označavani su kao "istorijski" ili "samiti zadnje šanse" i obično su nakon svakog od tih sastanaka dolazili pozitivni signali s finansijskih tržišta, koji su ipak trajali samo nekoliko dana, a onda bi se ubrzo pojavljivali komentari o još jednom neuspešnom summitu.

Ipak, izuzetak od toga pravila mogao da bude zadnji samit održan 8. i 9. decembra, koji je takođe nazvan "istorijskim". Tržišta su odmah negativno reagovala na rezultate tog samita, koji bi ipak na kraju mogao da se pokaže ili kao početak rešavanja dužničke krize ili kao početak kraja Evropske unije kakvu danas poznajemo.

Čelnici Evropske unije okupili su se na tom samitu u Briselu, s ciljem da se kroz promene ugovora zacementira fiskalna disciplina u evrozoni kako bi se ubuduće sprečile nove dužničke krize i što bi, prema očekivanjima, trebalo da vrati poverenje investitora u sigurnost državnih obveznica zemalja evrozone.

Međutim, zbog protivljenja Velike Britanije odlučeno je da se ide u zaseban međuvladin sporazum, koji će sklopiti 17 zemalja evrozone i još devet zemalja koje su za sada izvan te zone. Britanija je za svoj pristanak tražila neke izuzetke za sebe, koje ostalim članicama evrozone nisu bile prihvatljive.

Glavni problem je nepoverenje finansijskih tržišta da će prezadužene članice evrozone moći da servisiraju svoje dugove pa su investitori tražili sve veće i veće kamate na obveznice tih zemalja. Uspostavljanje kriznog fonda pokazalo se nedovoljnim potezom za zaustavljanje krize. Stoga čelnici evrozone pokušavaju da nađu odgovor na pitanje kako da zadobiju poverenje investitora da je ulaganje u obveznice zemalja članica evrozone sigurno.

Tu su se isprofilisala dva pristupa. Jedan na prvo mesto stavlja solidarnost među državama članicama, i to je stav uglavnom onih koji su u težoj situaciji, dok drugi pristup insistira na odgovornosti i budžetskoj disciplini. Ta dva pristupa nisu međusobno isključiva, ali je od najveće važnosti redosled, odnosno čemu će biti data prednost.

Postoji još jedna podela - na one koji traže da se kriza reši jednim velikim, snažnim potezom poput odluke da Evropska centralna banka (ECB) počne da štampa novac kojim bi se finansirale prezadužene članice ili uvođenja evroobveznica, a s druge strane određeni broj zemalja tvrdi da kriza nije nastala preko noći i da će trebati godine za njeno rešavanje.

Najjača zagovornica drugog pristupa je kancelarka Angela Merkel, koja je na čelu ekonomski najjače evropske zemlje.

"Ova se kriza se neće rešiti jednim potezom, nekim čudesnim lekom. Uverena sam da Evropa, ako budemo strpljivi i izdržljivi, ako sistemski budemo napredovali prema budžetskoj i stabilnoj uniji, ako uspemo da ostvarimko ekonomsku i monetarnu uniju, neće samo pobediti krizu, nego će iz nje izaći snažnija nego što je bila pre krize", izjavila je Merkelova nedavno u Bundestagu.

Niko ne dovodi u pitanje potrebu za tešnjom integracijom na području fiskalne i ekonomske politike i za uravnoteženjem budžeta i finansijskom disciplinom, ali mnogi ističu da je to dugoročno rešenje, a da sada treba naći efikasno rešenje za trenutnu situaciju.

Mere štednje i uravnoteženi budžeti neće rešiti pitanje slabog ili nultog ekonomskog rasta, bez kojga prezadužene zemlje još dublje tonu u dugove. Merama štednje smanjuje se potrošnja, što direktno pogađa ekonomski rast, a bez ekonomskog rasta ne mogu se smanjiti dugovi i tako se stvara začarani krug iz kog se ne vidi izlaz.

U međuvremenu, evropska centralna banka (ECB) pokušava da sprečiti kolaps bankarskog sistema u evrozoni. ECB je u sredu započela operaciju kreditiranja banaka u evrozoni po fiksnoj kamati od 1 odsto na trogodišnje zajmove. Više od 500 banaka uzelo je nešto manje od 500 milijardi evra zajmova.

Tim novcem puno banaka, kojima sledeće godine stižu na naplatu veliki dugovi, mogle bi da izbegnu stečaj. Te banke, koje u svom vlasništvu imaju veliki broj državnih obveznica prezaduženih zemalja evrozone, teško nalaze novac na tržištu zbog straha investitora da će zemlje, koje su njihovi poverioci, bankrotirati.

Sledeća godina daće odgovor i na pitanje da li zemlje članice evrozone mogu da prevaziđu do sada najveću krizu od stvaranja Evropske unije. Rad na sprovođenju odluka poslednjeg samita, odnosno izrada novog međuvladinog ugovora o fiskalnoj disciplini već je započeo i trebalo bi da bude završen do kraja januara. Očekuje se da bi novi ugovor mogao da bude potpisan na samitu EU početkom marta. Po prvom nacrtu toga ugovora, on bi stupio na snagu kada ga ratifikuje devet zemalja članica. Međutim, postoji puno nedoumica oko budućeg ugovora i njegovih dometa, koje će trebati razjasniti kroz rasprave o pojedinostima njegova sadržaja.

Predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej već je najavio sledeći vanredni samit za 30. januar. Zvanično, na dnevnom redu bi trebalo da bude pitanje nezaposlenosti, se taj dnevni red, kao i na prethodnim sastancima na vrhu mogao bi lako da se nađe u drugom planu, a glavna tema ponovno bi mogla da bude traženje odgovora na dužničku krizu.